Lična priča objavljena 100 godina kasnije… (ili Čovek peva posle rata)

Kako je jutros javio BBC, Tolkinova knjiga Beren and Luthien (izdavač je Harper Collins, a autor poetičnih ilustracija u knjizi maestralni Alan Li), objavljena je u Britaniji danas, 1. juna, i to čitav jedan vek od kako je nastala. Za štampu ju je priredio Kristofer Tolkin, devedesetdvogodišnji književnikov sin, a verzije priče su jednom davno pretočene u Silmarilion. Ovo je vrlo lična Tolkinova priča nastala nakon njegovog povratka iz Bitke na Somi (Francuska, 1916.), jedne od najkrvavijih bitaka Prvog svetskog rata. Džon Gart, koji proučava Tolkina, objasnio je da je za britanskog književnika pisanje predstavljalo oblik egzorcizma ogromnog užasa kroz koji je prošao dok se borio na frontu.

Tolkin se kod kuće oporavljao tokom zime i proleća 1916-1917, a jednom prilikom, tokom šetnje kroz jorkširsku šumu, piščeva supruga zaplesala je na proplanku punom belog prolećnog cveća. Ovo je postala ključna scena u priči o Berenu i Lutijen, dvoje ljubavnika, smrtniku i vili. Na nadgrobnom spomeniku Edit i Džona Ronalda Rejela Tolkina stoje imena Lutijen i Beren.

Ovaj loop je tu jer mi Tolkin znači vrlo mnogo, a krajem prošlog veka, kada nam se dogodila –mislili smo tada – konačna propast, značio mi je mnogo, mnogo više. Pripadam generaciji koja je bila privilegovana: išli smo na koncerte EKV, Haustora i Azre, voleli smo bioskop i cikluse Kopole, Leonea, Kurosave, Kjubrika i Bunjuela, i bili smo u mogućnosti da na najbolji mogući način uživamo u čarima biblioteke. Mi, koji smo voleli da čitamo, rano smo se upoznali sa Gospodarom prstenova i magijom Džona Ronalda Rejela Tolkina, a lepotu i bogatstvo njegovih rečenica i jezika predstavio nam je sjajni prevodilac i književnik Zoran Stanojević (koji je pre petnaestak godina, povodom Džeksonovog filmskog fenomena, u nekom radijskom intervjuu, izjavio da nije gledao film i da nije siguran da će uopšte biti u stanju da ga pogleda, jer je rad na Tolkinovom remek-delu bilo veliki stručni i emocinalni poduhvat). Bilo je to, sećam se, elegantno trodelno Nolitovo izdanje u tvrdom povezu. Par godina kasnije, kada sam konačno skupila novac i odlučila da kupim te knjige, više ih nije bilo u prodaji, pa sam kupila drugo, broširano izdaje Gospodara. A sada, posle toliko vremena, iako imam sva Tolkinova dela koja su objavljena kod nas, te teget-bele knjige tvrdih korica sa plastificiranim omotom iz novosadske gradske biblioteke i veličanstveni omamljujući sadržaj koji se izliva iz njih, jedna su od najlepših uspomena iz mojih mladih dana. Koju Piter Džekson, na sreću, nije uspeo da uništi.

Izvor i inspiracija: BBC

Foto: Pixabay, GoodReads

(Visited 110 times, 1 visits today)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may also like