Zbog epidemije bacam petarde, dakle postojim, boravak među ljudima u ovo doba godine postaje sve ozbiljniji izazov
Decembarske ludorije, doček i Božić jedva smo preživeli, a nadamo se da ćemo pregurati i srpsku novu godinu.
Šta je to u ljudskom biću što ga vodi u veliko praskanje?
Vernici, valjda najveći među nama, na Badnje veče u dvorišta gradskih kvartova iznose badnjak-za-zapaliti, kamare alkohola, ozvučenje s najgorim muzičkim trešom, obaveznu zastavu & NJ.V. pirotehniku. U roku od sat-dva, zombike su razvaljene od alkohola, urlaju, bogaraju i dopinguju se eksplozijama i ognjem.
Postoje.
Maltretiranje komšiluka produžava se do sitnih jutarnjih sati. Zato što slave hrišćanski praznik. Tako da niko ne može da slavi od njih.
Prvi dan Božića u kvartu osvane s gomilicama smrdljivih praznih konzervi i flaša, zgužvanim celofanom, ostosima baklji, raketa, petardi.
I garnirungom od bljuvotine iza koša.
Cena petardi i ostale pirotehnike je više nego dostupna, a tek nazivi… od Widowmakera, preko Malog rafala, Big Banga, Bomb Crackera, MiniNinje, Vještice do raketa Diabolo, Demon i TropicFire.
Fantazija jedna, baš kao i pitanje šta se desilo sa Zakonom o zabrani petardi i još važnije – s njegovom primenom?
O, kako smo duboko dvolično i pritvorno društvo.
Vatromet.
Spektakl na noćnom nebu nekada je bio doživljaj. Poslednjih godina, kod nas je skoro pa svakodnevica. Jer svaki event, bez obzira da li je u njegovoj organizaciji grad, stranka, agencijica, udruženje ili nešto peto, na otvaranju, a sve češće i pri zatvaranju, upriliči po jedan.
Ali, vatrometi su, u stvari, passe.
Osim što su veliki zagađivači okoline, čitav niz stvari ukazuje na to koliko su nepotrebni.
S vatrometom u pozadini uglavnom NE može da se napravi dobar selfi, dok su svakodnevne senzacije i nadražaji, od naslovnica đubroida, preko rijalitija, IDJTV-a, novog trendinga, novog ajfona itd… prilično otupeli čula. U vatrometu odavno nema neophodne čarolije.
I upravo se udenuo zaključak: veliko praskanje s početka loopa, zapravo je potreba da se čekiraju čula i srčka.
Naročito u močvarici u kojoj su utrnule svest i savest, gde ne samo da se smeće baca nekontrolisano (s posebnim apetitom kroz prozor stana ili automobila), gde se mlako reaguje na apele za borbu protiv zagađenja vazduha i vode, gde borbe protiv izgradnje MHE jedva postaju vidljive baš kao i desetkovanja stabala u gradovima i šumama.
Gde je trenutno ozbiljan problem to što će upotreba plastičnih kesa nasušnih uskoro biti sasvim zabranjena.
I šta će nam posle visiti na drveću?
